a2

zasto sve najvaznije odluke stupaju na snagu od ponedeljka? ili od prvog u mesecu? ili od rodjendana, nove godine ili datuma kad smo se zaljubili u davno izgubljenu ljubav? evo moja odluka stupa na snagu od sada. dobro, od sutra, sad idem da spavam. niti mi je rodjendan, niti je na bilo koji drugi nacin to vazan dan.                             valjda sa godinama ide i pomirenje sa sudbinom, ali mislim da jos uvek nisam u tim godinama, pa cu ignorisati ovo nepisano pravilo. mozete moje optimisticke stavove pravdati mladoscu i neiskustvom, ali to ih, svakako, nece promeniti. koji je to trenutak u zivotu kad shvatis da, iako imas sve preduslove za srecu, nisi srecan? pritom se, naglasavam, izjasnjavam kao optimista. ali i dalje nesto fali. kad te pitaju sta bi promenio, ti ne znas sta bi prvo rekao, toliko je stvari. i sve su ti neverovatno bitne, a znas da, kad bi ih izgovorio sagovorniku, zvucale bi neverovatno beznacajne. zato ih ni ne izgovaras. nikada. samo se nasmesis i upitas naglas: pa imam li ja razloga da budem nesrecan?! i rekli bi- naravno da nemas. kada toliko puta ponovis laz u koju ocajnicki zelis da verujes, na kraju ces i poverovati. tada pocinje predstava. tragi-komedija. nizu se uloge bez prestanka, vapis za pauzom medju cinovima, ali orkestar ne prestaje da svira, zavesa se ne spusta, a publika neprestano aplaudira jer si uneo srce i dusu u tu ulogu, igras je kao niko pre tebe, svi uzivaju, a ti si izmoren. ej, pa i najboljima treba odmor. tek kada stanes shvatis u sta si se zapravo upleo. zato ne stajes, nema odmora. sve dok te, jednog dana,nebitna pesma na radiu ne dovede do suza. a kad krenes da places, znas i sam, neces prestati. kada se, pak, zaustavis, jer i do toga mora doci, onda doneses jednu odluku kakvu sam ja danas donela.  ako stvari ne funkcionisu- ucini da profunkcionisu. budi onakav kakav zelis da budes. negde stoji podatak da ljudi najveci broj sansi u zivotu propuste zbog jedne najbanalnije stvari, zbog osecaja koji se prevazilazi lakse od bilo kog drugog- zbog straha. i zato se vise ne plasim. ne plasim se uspeha, ne plasim se neuspeha, niti odbijanja, podsmeha, zlog komentara, prevrtanja ocima ili neslaganja. ne bojim se da idem po ono po sta sam krenula. ne bojim se da pitam sta me zanima, kazem sta mislim i verujem u ono sto zelim da verujem. jer mogu da budem sve sto zelim da budem, ja jesam ono sto zelim da budem, bez straha koji me sputava. i kao jedan veciti optimista, a opet dokazano dobar glumac, pisem ovaj tekst da ga sutra ne bih zaboravila. 

 

Kada sam citala "uputstvo za upotrebu" bloga, naisla sam na objasnjenje da je blog-on line dnevnik. Interesantna definicija, ali da li zaista imam vremena da citam kakvu ste danas kafu popili ili koliko su vas iznervirali roditelji? Ovo je 21. vek, cak druga decenija 21. veka u koju smo usli sa sloganom "zivim brzo a hranim se lako".Uprkos tome, odgovor na moje pitanje je: "DA, IMAM VREMENA". Nekako uvek uspemo da nadjemo rupu u "prenatrpanom" rasporedu da se bavimo tudjim zivotima: citajuci tudje on line dnevnike, gledajuci reality programe ili jednostavno podrobno prelistavajuci facebook. 

Nekada smo, nevino praveci profile na drustvenim merazama pisali lazna imena, nikada se nismo slikali ispred svoje kuce niti pisali gde se sad nalazimo, a gde planiramo da idemo. Od tog mnogopominjanog "nekada" do "sada" daleko smo dogurali. Napredovali? Pa, to prosudite sami. 

Zapravno, ne mogu da se setim zasto "nekada" nismo na sav glas (mislim na internet, jer on je postao glasniji od bilo cega drugog) objavljivali da sedimo sa NN osobom u X kaficu i da smo upravo dobili sat od 1 500 evra koji drzimo u levom donjem dzepu braon kozne torbe?  Kada je nestao strah od lopova, uhoda, nepoznatih ljudi ili nepoznatog uopste? Kada smo postali dovoljno samouvereni da do krajnjih detalja otkrivamo sebe, svima?

Negde sam naisla na podatak da su stalni korisnici drustvenih mreza mnogo ljubomorniji od "obicnih" ljudi. Eto, verujem da je to odgovor na pitanje KADA. Onda kada je jedini nacin samodokazivanja postalo stavljanje sto atrktivnijih profil slika, sedenje u popularnim kaficima i izlasci sa "loooodom" ekpom. Mada ni ovime jos uvek nije dat vremenski okvir mom pitanju. Mislim da je, zapravo, od pitanja KADA mnogo bolje pitanje STA SE PROMENILO? Tehnika, zivotni standard, zivot uopste. Ali ljudi se nisu promenili. Ljudi su jos uvek, i uvek ce biti, samo to-ljudi. Dobronamerni, iskreni, nezni ali i zli, osvetoljubivi, egoisticni. Znaci promenilo se apsolutno sve osim onog osnovnog, najvaznijeg- ljudi.

Imajuci to na umu, dovoljno smo hrabri da pisemo on line dnevnike i dovoljno znatizeljni da citamo tudje. Napredovali? To prosudite sami.